U okviru XXIII izdanja Beogradskog festivala igre, ove godine pod nazivom „Budi igra koju želiš da vidiš“, koji se održava od 13. marta do 8. aprila 2026, Italijanski institut za kulturu u Beogradu predstavlja sledeće predstave:
- „Sport“, prema koreografiji Salva Lombarda, na programu u sredu, 18. marta u 18.00 i u 21.00 čas u Ložionici u Beogradu.
„Sport” identifikuje specifičnu egzistencijalnu dimenziju u fizičkom stanju „pada“ i na isti način predstavlja izgovor za repozicioniranje ideala takmičenja i performansa koji se obično zasnivaju na principima isključivanja i povinovanjima preciznim anatomskim, društvenim i kulturnim pravilima. Konkretno, „Sport” pokušava da proširi pogled na sam koncept „performativnosti“ tela, kako u umetničkom, tako i u sportskom smislu. Na taj način, sport se istražuje kao jedna od različitih artikulacija oblika dominacije, u presecima između individualnog izražavanja i javne naracije, na raskrsnici sa konstrukcijom nacionalnih, kulturnih i rodnih identiteta. Lombardov „Sport” je prilika da se ponovo razmotre savremeni kanoni i imaginarijumi primenjeni na „zapadnjačko” telo, u pokušaju da se otkrije očajnički napor odupiranja njegovom padu, kao i neizbežno, nužno i ponekad „zaljubljeno“ prihvatanje pada: stanja, narativnog sistema, sveta. Komad je poslednje poglavlje trilogije „L’esemplare Capovolto“ nastale obnavljanjem tri istorijska dela italijanskog akademskog repertoara XIX veka: „Gran Ballo Excelsior“ (1881), „Amor“ (1886) i „Sport“ (1897).
- „Noć Morikonea“ trupe „Aterballetto“, prema koreografiji Markosa Moraua, koja će se održati u sredu 8. aprila u 20.00 časova u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.
«„Ja, Enio Morikone, mrtav sam“, napisao je kompozitor pre nego što se oprostio od publike. Ipak, njegova muzika ne umire. Kada nas umetnici napuste, oni ne odlaze, jer njihova umetnost čini da ostanu živi. Ova predstava je moj naklon, počast lepoti koju je Morikone dao svetu. Morikone bi mogao biti moj otac ili deda, a ja direktan naslednik njegovog nasleđa, filmova na kojima mu (bilo da su remek-dela, dobri, osrednji ili loši) nemerljivo dugujem. Pre nego što sam se upustio u njegovu muziku, zvižduk tih melodija je uveliko bio prisutan u mom životu. Sin sam onih roditelja čija su deca odrastala uz „Bilo jednom u Americi” ili „Dobar, loš, zao”, odrastao sam, između ostalog, uz melodije iz ovih filmova koje su svirale u dnevnoj sobi mog doma. Možda on to nije znao, ali njegova muzika nije bila samo muzika za filmove, ona je bila soundtrack našeg detinjstva. Enio je svoju kreativnost, svoju inspiraciju, svoju heterodoksnost stavio u službu „fabrike snova”, ugrađujući zvuke u naše pamćenje, postajući klasik, oličenje intelektualnog kompozitora, popularnog muzičara, rok zvezde. I upravo u tom velikodušnom činu stvaranja i deljenja lepote, počinje da se oblikuje moj zamišljeni Morikoneov svet. Ne radi se samo o kontaktu sa muzikom, a još manje o njenom objašnjavanju, pošto je umetnik već rekao sve što treba da se kaže; radi se o komponovanju nove melodije koja teče paralelno sa prisustvom njegove muzike u našim životima. Predstava se odvija u sumraku obične noći stvaraoca, koji – sam i ošamućen belinom listova – hvata beleške i vizualizuje melodije za filmove koji još ne postoje, oživljavajući priče u proređenom vazduhu svoje sobe. Noć će biti puna posetilaca, muzičara koji će se odazvati njegovom pozivu da snime svoje ideje u improvizovanom studiju. I tu će se, među listovima i notama, pojaviti dečak, onaj koji je želeo da bude lekar, neumorni šahista, onaj koji je znao da nikada neće svirati trubu kao Čet Bejker jer je sudbina za njega rezervisala bolje mesto, mesto koje će ga učiniti večitom ikonom. Noć će nastaviti da napreduje, pretvarajući dom u muzički studio, u dualnosti jednog slobodnog uma i jednog uma koji stvara muziku za filmove koja će postati muzika veka, pretvarajući spavaću sobu u bioskop u koji će posetioci svih generacija dolaziti da gledaju filmove i provedu noć sa njim. I svake večeri biće nova prilika da se ožive snovi svih muzičara, dece, ljubavnika, ili onih koji u bioskop idu sami. Morikoneova muzika je dala zvuk stvarima koje su neizrečene, elementima koji su skriveni. Odvajanje njegove muzike od filmova je složen i gotovo samoubilački posao, ali verujem da bi genije bio srećan kada bi znao da će njegove note večeras pretrčati iz starog bioskopa, kako bi nekoliko sati živele u teatru.» (Markos Morau)
Za više informacija: